CRO HP RPG

[Samaell]

Voldemort se zatim okrenio "vuku". Blago je naklonio glavom te je progovorio.

"Vi ćete napasti Ministarstvo Magije. Ali ne odmah. Ja ću vam dati znak kada bude bilo vrijeme.
Niti jedno biće na ovoj planeti ne zna za vaše postojanje, stoga nema straha da će naći način da vas unište.
Još skoro. Sada, odlazite!" - završio je Voldemort gledajući kako "vuk" nestaje u plamenu.

[Triton]

*** ** * NnV * ** ***


U pretihoj sobi pored prozora stajao je Triton. Tog jutra se osjećao apsolutno odurno. U čaši koju je držao u ruka gotovo se čulo otapanje leda u plamenviskiju. Razmišljao je o predhodnoj noći i njegovom dolasku. ~Ništa se nije dogodilo. Zaista, to što je sinoć bilo je...ništa. Samo navala adrenalina. To nije bio osjećaj života...to je bio adrenalin. DA, adrenalin ~



Bilo je gluho doba noći. Tek je stigao na Pulluslend i vrijeme je bilo užasno. Nad morem se budila oluja. Grickao je nokat i ležao u blatnoj travi. Prošlo je tek 30h otkako je otišla, ali ovaj put je on bio kriv. Blijedi mjesec se skrivao negdje iza kišnih oblaka dok su se kapi kiše spuštale na Tritona. Vjetar je donosio slani miris mora dok su se valovi sudarali sa stijenama. Sve ga je to još više deprimiralo. Naglo se ustao i iživcirano bacio pelerinu u stranu, otrgnuo kravatu te bjesno vrisnuo. To kao da ga je podrmalo, više nije bio depresivan, više nije osječao bolnu tugu sada je bio ljut, ne, bjesan. Bez obzira tko je tu kriv, ONA ga je ostavila. Krenio je prema rubu litice. Strgnuo je mokru košulju sasebe. Bio je premoren od tuge, boli, ljutnje. Adrenalin mu je nabijao u prsima. Pomisao da će sve biti gotovo za 5 minuta ga je oživila. Napokon, živ zbog smrti. Sklopio je oči i raširio ruke. Prepustio se vjetru i opušteno zakoračio prema ništavilu . . .
- TRITONE! -
" Uruha ... najgori mogući tajming." okrenio se prema patuljku koji je držao uljanu svjetiljku. Bolno je uzdahnuo kada je primjetio pogled koji ga opominje. -Dođ Mali- patuljak ga pozva rukom - Znadem napitak od kojeg bol nestaje -
"Da?"
- Da. Plamenviski -


Uruha je lagao. Plamenviski mu nije pomogao. No dok je tako mamurno stajao sa čašom u ruci shvatio je da ga je to uništilo. Shvatio je da je postao nova osoba. Otpio je tekućinu i poželjeo da se Uruha nije pojavio. Okrenio se u trenutku kada je netko zakucao na vrata. Srce mu je poskoćilo,a nada se ponovo stvorila...trenutak koji je trajao sekundu, sve dok nije shvatio da mu se neće vratiti. Popravio je kravatu dok su se vrata otvarala -Kočija je spremna-
"Dolazim"